Pogledaj neku fotografiju sebe kao deteta. Neku koja te dirne dok je gledaš- na kojoj si u kaputu starijeg brata ili sestre, ili sa polomljenom igračkom, ili prvog dana u školi.
Zamisli da si sada to dete.
Najpre će to biti samo misli o tome kakav si bio kao dete. A onda ćeš možda osetiti tugu, strah, ljutnju. Osetićeš u telu.
To su osećanja koja je to dete imalo, a koja su i sada u tebi. Tu su jer su nekada bila previše za tebe. Kasnije si verovatno odlučio da sve to zaboraviš i da nastaviš dalje. Ali, dete u tebi čeka da mu pomogneš, da budeš sa njim dok je uplašeno, tužno, ljuto.
To ćeš uraditi tako što ćeš sada osećati ta osećanja.
Danijela
