GRUPNA PSIHOTERAPIJA

Gestalt terapija se moze primenjivati i u individualnom i u grupnom radu.

Osnivač gestalt terapije, Fric Perls, je radio prvenstveno grupnu terapiju i u okviru nje je osmislio čitav niz tehnika koje imaju za cilj da pospeše terapijski rad i da omoguće ostvarivanje ciljeva psihoterapije. Neke od tih tehnika je moguće primenjivati samo u grupnom radu, a neke se koriste i u individualnoj i u grupnoj terapiji.

F. Perls je radio tako sto bi član grupe koji želi da "radi" na nekom svom problemu, ili želi da istraži nešto, ili da isproba nešto, zauzimao mesto u "vrućoj stolici", odnosno sedao ispred terapeuta. Terapeut radi na odabranom materijalu sa klijentom, a ostatak grupe ima ulogu "antičkog hora"- prati rad. Na kraju rada grupa uzima učesće tako što svako iznosi svoj doživljaj rada : ne procenjuje rad, niti onoga ko je radio, nego, ukoliko želi, govori kako se on osećao tokom rada, kakve je asocijacije imao, iskustva - govori o sebi. Ukoliko nema potrebe ili ne želi, ne govori ništa.

Danas se u grupnom radu u geštalt terapiji praktikuje aktivnije i dinamičnije učešće grupe, mada od više faktora zavisi kako će se odvijati ceo ovaj proces. Može se desiti da nijedan član grupe nema želju da radi na nečemu. Onda se može cela grupa uključiti u rad, naravno, u onoj meri u kojoj svaki član to želi. Može se i samo razgovarati o nečemu što se pokaže aktualnim. Nekada neko može imati potrebu da, jednostavno, podeli nešto sa grupom: neko iskustvo, neko osećanje, razmišljanje.

I u individualnoj i u grupnoj terapiji se radi u skladu sa osnovnim načelima geštalt terapije: daje se prioritet onome što se dešava "ovde i sada" - sve što je potrebno za rad nalazi se u tekućoj situaciji. Terapeut i klijent u sadašnjosti rade na osvešćivanju osećanja: nije cilj samo pričati o osećanjima, već i "na licu mesta " videti kako ih "pravimo". Neke vrste problema su pogodnije za individualni rad (a to često zavisi i od afiniteta klijenta), a neke za grupni (npr. problemi na socijalnom planu). Ponekad je jako dobro kombinovati individualnu i grupnu terapiju.

Ono što je jako važno u grupnoj terapiji je poštovanje nekih pravila da bi grupa mogla nesmetano da funkcioniše: pravilo diskrecije ( sve što se dešava na grupi, tu i ostaje, ne priča se o tome van grupe na način da se bilo ko može prepoznati ), kao i pravilo dobronamernosti - kako prema drugima, tako i prema sebi (radimo tako da vodimo računa da ne povređujemo druge, ali ni sebe, u bilo kom smislu). Grupa može, zajedno sa terapeutom, da odredi i neka druga pravila po zajedničkom dogovoru.

 Danijela

  

Grupna psihoterapija (photo by Nemanja Stojanović)

I GOT YOU BABE

U situaciji u kojoj, po našoj proceni, postoji mogućnost da ostanemo bez voljene osobe, ali na taj način što će neko drugi da dovede do toga ona prestane da nas voli i da zavoli nju, može se javiti osećanje ljubomore.
Ukoliko je ova ljubomora adekvatna, odn. ukoliko postoji realna opasnost, možemo da se zapitamo da li zaista želimo da sprečimo osobu koju volimo da zavoli nekog drugog. Ljubav nije nikakva obaveza. Neko je nama poseban i dragocen, kao i mi njemu, i zato smo zajedno. Naravno, ukoliko smo se zavoleli sa nekim, onda donosimo odluku da izgrađujemo svoju vezu. Tokom tog procesa shvatamo da ne osećamo sve vreme ljubav prema nekome - nekada smo ljuti na njega, nekada zabrinuti, nekada ne osećamo ništa posebno. Ipak ostajemo zajedno zato što osoba koju volimo ima za nas posebno značenje i dragocena nam je. Isto važi i za voljenu osobu.
Međutim, tokom veze, mi se menjamo, kao što se i inače menjamo tokom celog života. Može se desiti da neka druga osoba postane posebna i dragocena, bilo nama, bilo osobi koju volimo. Ali, to znači da je postojala spremnost za tako nešto. Nije se neko tek tako pojavio i "oteo" nam voljenu osobu. Ako se tako nešto desi, dobro je da to prihvatimo. Nekoga volimo ili ne, kao što i neko voli nas ili ne. Ako nas voli, niko je ne može "preoteti". Ako nas ne voli, pojava neke treće osobe nije suštinski uzrok toga što ćemo biti ostavljeni.
Često se može čuti i da se za ljubav treba boriti. Možemo, ali to neće dovesti do toga  da ponovo budemo voljeni. Ako nas neko ponovo zavoli to je zato što smo to baš mi, takvi kakvi jesmo.  Ne moramo se boriti za ljubav, jer ljubav ne znači da posedujemo nekoga, da ga imamo, i da nam ga neko može oteti, pa da ga nemamo. Nikada ga nismo ni imali, niti on nas. Imali smo za njega poseban značaj, i ako to više nije slučaj, to nije zato što je neko drugi učinio nešto, ili zato što izgleda na određeni način. Nekoga volimo zato što je to baš on, a ne neko drugi.


Ako procenjujemo da smo potpuno bespotrebno ljubomorni, onda se možemo zapitati o čemu se tu zapravo radi.

Doživljaj da smo posebni (koji imamo i kada nas neko voli) ima svoj razvojni put. U ranom detinjstvu postoji period "primarnog narcizma". Dete smatra da je centar sveta, da se sve oko njega vrti, da je važnije od svih ostalih. Zato može osećati ljubomoru u odnosu na drugu decu, braću i sestre, kada pažnja roditelja nije usmerena samo na njega. Postepeno uči da su i druge osobe podjednako važne i tako polako  prevazilazi ovu fazu.
Međutim, to se ne dešava nužno, pogotovu ako odnos roditelja prema detetu nije bio adekvatan.
Dakle, kada u odraslom dobu osetimo ljubomoru za koju sami procenimo da je neadekvatna, možemo uraditi sledeće:
Možemo sebi najpre dozvoliti da osećamo ljubomoru. Onda možemo da se zapitamo kada smo se najranije u svom životu osećali tako. Ako nas put odvede u rano detinjstvo, možemo videti čega smo se, zapravo, plašili, i na koga smo, zapravo, ljuti. Jer, dečja ljubomora predstavlja strah od gubitka roditeljske ljubavi, a istovremeno i ljutnju i bes zbog odbacivanja.
Tek kada sebi dozvilimo da osetimo sva ova osećanja, možemo doći u poziciju da dozvoljavamo pravo na posebnost i dragocenost ne samo sebi, već i svakom drugom.


Danijela





















Photo by Nemanja Stojanović

NOSTALGIJA

Život nam se menja iz trenutka u trenutak. Nekada te promene primećujemo, a nekada se iznenadimo kada utvrdimo da se nalazimo u nekoj tački do koje uopšte ne znamo kako smo došli.
Promene, bilo spoljašnje, bilo unutrašnje, nas navode na nalaženje novih rešenja i donošenje novih odluka.
Put kojim se pri tom krećemo postaje važniji od samog cilja.
.

Trenutak početka promene u našem životu je onaj u kome znamo da moramo da idemo, iako  ne znamo kuda, niti šta će se dogoditi. To možemo saznati tek kada iskusimo. Život nam je i dat da ga iskusimo, i sva iskustva su dobrodošla.

Korak iz starog u nešto novo je uvek praćen dozom neizvesnosti i uznemirenosti. Novo nas mami, ali i plaši, nekada manje, nekada više. Nekada i ne znamo na koju bi stranu bilo najbolje krenuti. Kada imamo više mogućnosti, nije loše da zastanemo i zapitamo sebe koji nas izbor čini srećnima. Negde u srcu uvek osetimo odgovor na to pitanje i krenemo u određenom pravcu. Ako nam se čini da je život jako komplikovan i da ne možemo da se snađemo u njemu, možemo jednostavno zastati malo i pustiti da se kovitlac misli i dešavanja kojima se zaokupljamo smiri. Ukazaće nam se najbolja rešenja koja su istovremeno i najjednostavnija.


Dolazak na nešto novo nas, posle perioda prilagođavanja, vodi napred i čini naš život ispunjenijim. Tu i jesmo zato što prethodno, staro, nije više pratilo naše želje i potrebe.

Ipak, ponekad se javi neka vrsta čežnje za onim starim, nostalgija za nečim čega više nema u našem životu.
Nostalgija kao čežnja za nečim čega više nema vodi nizu misli o tome kako nam to nedostaje.
Sa onim čega više nema ne možemo ništa učiniti. Čemu onda te misli i ta osećanja, ako ne možemo ništa učiniti? Odgovor možda možemo naći ako sebi postavimo drugo pitanje: "Šta je to čega sada ima, a mi mislimo da do toga ne možemo doći?"
Uvek postojimo u sadašnjem trenutku. Sve ono što nam treba je, takođe, u sadašnjem trenutku. Ako mislimo da do toga ne možemo doći, možemo videti da li se ne radi o nekom našem uverenju.

Naš život je u značajnoj meri  određen uverenjima koja imamo. Ta uverenja nam često nisu od koristi, a držimo ih se jer smo na neki način navikli na njih.  Dovoljno je da odlučimo da ih promenimo i da nam život postane ugodniji. Da bismo videli koja su to uverenja, možemo najpre da vidimo čime nismo zadovoljni u svom životu i da onda preispitamo način na koji razmišljamo o tome.
Ako smo, na primer, otišli da živimo negde daleko i nedostaje nam rodni kraj, prijatelji koji su tamo, ulice rodnog grada, možemo preispitati šta nam tu zaista nedostaje. Kada su u pitanju određene osobe, nedostaje nam ono što imamo u odnosu sa njima: bliskost, razumevanje, ljubav. To možemo ostvariti i u kontaktu sa ljudima koji su u našem aktuelnom okruženju. Naravno, određene osobe nam nedostaju zato što su to baš one, a ne neke druge, ali smo svojim izborom, potaknuti nekim impulsom koji je došao iz nas, krenuli dalje bez njih, ili su to učinile one. Neke ljude i odnose prerastemo mi, neko preraste nas. To je život. Kao što nam je nekada žao što više nismo deca, ali smo ipak prerasli dečji uzrast. Ipak, negde u nama je ostao naš detinji deo od koga smo krenuli, tako da uvek možemo imati ono čega se sećamo sa nostalgijom kada mislimo o detinjstvu.
Tako i osobe koje volimo uvek odu iz našeg života u nekom trenutku, ili mi iz njihovog. Ono što ostaje je ljubav koju smo imali. Ako nam se učini da je nestala, možemo potražiti po skrivenim mestima svoga srca, i naći ćemo je. Ljubav, jednostavno, ne može nestati.
Dakle, uverenje da ne možemo doći do nečega što nam je potrebno, ili želimo, nas može činiti nezadovoljnima. Do ovoga dolazi kada vezujemo  ostvarenje nečega što nam je potrebno ili želimo samo za određene mogućnosti i načine, a ne uviđamo niz drugih koje nam život nudi.

Potreba ka starom i poznatom može da preteže i zbog naše potrebe za sigurnošću.  Čini se da postoji jedan deo naše ličnosti koji oseća da je nekada u prošlosti postojao "onaj pravi svet, onaj pravi život".
Ovaj pravi život postoji i u sadašnjem tenutku, ali mi često nismo u sadašnjem trenutku, pa ga zato nismo ni svesni. To ne znači da smo nekada bili svesniji sadašnjeg trenutka, nego nam se život sam otkrivao na momente. Zašto je to "prestao da čini"? Možda zato što je došlo vreme da sami krenemo ka njemu i ka svesnosti sadasnjeg trenutka. Tako ćemo doći do jednog sasvim novog kvaliteta, do našeg namernog, promišljenog ulaska u život.  Uvek postojimo ovde i sada, a ne tamo i sutra ili juče. Kada smo svesni ovoga, život nam se ne dešava, već u svaki njegov trenutak ulazimo  promišljeno.


Tuga za nečim čega više nema u našem životu, a bilo nam je važno, je normalna i dobra, jer nam omogućava da se priviknemo na život bez toga, a sa nečim drugim.
Nostalgija, eho tuge,  je poput blagog peckanja koje osećamo kada nam zarasta neka rana.
Ono što možemo uraditi kada nas obuzme je da dišemo lagano i da sa svakom udisajem povećavamo svesnost o njoj. Pošto smo joj posvetili pažnju, ona lagano prolazi, ostavljajući možda po neki ožiljak.
Ožiljci na duši su ono što nas čini ljudima. Takva nesavršenstva nas čine savršeno jedinstvenim i neponovljivim.


Danijela





















Photo by Nemanja Stojanović