REBEL WITHOUT A CAUSE

Pre petnaestak godina počeo je da dolazi kod mene na terapiju mlad čovek od dvadeset godina.  Filip je je došao zbog zastoja u studiranju. Majka mu je pružila podršku, a ona je i finasirala terapiju.

Majka je bila njegov saveznik u mnogim životnim situacijama.  Stariju sestru u tom periodu nije mnogo pominjao, ali je otac bio lajt motiv – jedna vrsta tiranina koji ih je svo troje emotivno zlostavljao.

Njegove priče o detinjstvu su bile pune prigušenih i bolnih sećanja na događaje u kojima je otac radio onako kako je njemu odgovaralo, a Filip i sestra su zaklonjeni iza majke "gutali" sve to.

Rad sa adolescentima, kao i onima koji su tu negde sa svojom zrelošću, obično započinjem sa preispitivanjem raznih „treba“ i "mora" nasuprot  "hoću" i "želim". To pomaže u osvešćivanju vlastitih potreba , želja, stavova, nasuprot  onima koji su nekritički usvojeni tokom odrastanja.

Kod Filipa je bilo mnogo "treba" i "mora". Za njega je bilo iznenađujuće da toliko stvari u njegovom životu zapravo nisu njegov izbor. Kako mu je postajalo jasnije šta želi, a šta ne, počeli su sukobi sa ocem. Ranije mu je bilo nezamislivo da se otvoreno suprotstavi ocu. Sve je to nekako išlo preko majke.  Promene u Filipovom ponašanju su zasmetale ne samo ocu, već i majci. Poslala je sina na psihoterapiju da bi rešio jedan problem, a pojavili su se novi. Posle nekog vremena, prestala je da mu plaća dolaske na psihoterapiju. Filip je počeo da daje časove matematike i da sam sebe finansira.

Kada radim sa adolescentima obično u nekom trenutku uključim i roditelje – dođu makar na jednu konsultaciju. Oni uglavnom sami i izraze tu želju. Filipovi roditelji nisu nikada došli. Došla je sestra. Naravno, nisam joj pričala o onome na čemu je Filip radio na terapiji (to uvek ostaje između klijenta i terapeuta, terapeut ima obavezu čuvanja tajne). To i nije bila njena želja. Htela je samo da dođe i da popriča sa mnom uopšteno, da me upozna. Ono što sam tokom našeg razgovora mogla da osetim je velika ljubav i nežnost prema Filipu i neka vrsta zahvalnosti što mu pomažem.

Filip je završio fakultet.  Ono što je važno je da je shvatio da je njegov život njegova stvar i da nije "osuđen" na obrasce ponašanja koje je usvojio u porodici. Da ne mora da ćuti i trpi kao njegova majka i da može da dozvoli sebi da radi kako mu odgovara. Takođe, važno je i to što je uspeo da razgraniči šta je ono što želi od onoga što je mislio da želi. I, najvažnije, da uvidi da se neka "želim" i "hoću" podudaraju sa nekim "treba" i "mora".

Adolescencija je važan životni period. Ono sto je čini posebno interesantnom je to što nas vodi iz sveta detinjstva u svet odraslih.

U životu deteta najveći uticaj na njegov razvoj imaju roditelji i primarna porodica. Ono izgrađuje svoju ličnost unošenjem, introjekcijom, onoga što dolazi iz ovog okruženja. Samim tim je uglavnom dobro uklopljeno u porodični milje.

Adolescent ima šire polje u koje se uklapa. Za to uklapanje je potrebno preispitivanje onoga što je usvojeno od roditelja - raznih "treba" i "mora". On se okreće društvu vršnjaka i društvu. Sistem vrednosti koji je ranije usvojio sada preispituje, koriguje, ponekad i odbacuje. Formira sistem vrednosti koji mu omogućava da funkcioniše, u većoj ili manjoj meri uspešno, kao član društva. Ovo je period ispitivanja i eksperimentisanja. Greške koje se čine su važne jer su dobra smernica za to kako nešto nije dobro činiti. Da se nisu desile, odn. da ih adolescent nije načinio, ne bi imao uvida u to. Naravno, nije neophodno, niti je preporučljivo baš o svemu učiti na greškama, dobro je uzeti u obzir i iskustvo drugih. Ali je nepotrebna često preterana briga roditelja od grešaka koje njihov adolescent može načiniti.

Ono odakle dete ide je njegova porodica. A ono kuda ide je društvo. Adolescencija je prelazni period sa mnogo nepoznanica. Primarna porodica ostaje, naravno, u životu mlade osobe, ali se menja njen položaj u životnom polju. Društvo i vršnjaci dobijaju više na značaju, rečnikom geštalt terapije oni postaju figura u polju.

Društvo utiče na izgrađivanje novog sistema vrednosti adolescenta. Zato je od velikog značaja da taj sistem bude takav, kada je društvo u pitanju, da omogućuje dobar i kvalitetan život uz toleranciju i razumevanje za sve njegove članove. Ovo je dobro i za pojedinca i za društvo.

Dakle, dobro je da i porodica i društvo imaju sluha za krizu kroz koju prolaze adolescenti. Adolescenti formiraju svoj sistem vrednosti na osnovu onoga sto se manifestuje vise na planu ponašanja, a ne toliko na verbalnom planu. Ako roditelji i društvo žele da adolescent poštuje određene norme ponašanja koje su za opštu dobrobit, dobro je da i sami neguju i pokazuju poštovanje prema ličnosti adolescenta. Time mu pružaju model ponašanja i stvara se pogodna situacija za njegovo sazrevanje.

Odnos postovanja je jako bitan i inace, a u ovom periodu pogotovu. Kada nekome pokazujemo da ga prihvatamo i cenimo kao ljudsko bice, postavljamo osnovu za dobru komunikaciju i za dobar odnos.


Danijela
 

Photo by Nemanja Stojanović

MOBING

Psihičko maltretiranje, poniženja, uvrede, nipodaštavanje ili seksualno zlostavljanje na radnom mestu obuhvaćeni su terminom koji se poslednjih godina sve češće koristi i kod nas – mobing. Posledice napada na ličnost, dostojanstvo pa čak i zdravlje zaposlenih su višestruke. Definitivni odlazak sa radnog mesta, samo je jedna i to najbezbolnija od svih mogućih posledica mobinga.

Demonstracija moći nad slabima ili potčinjenima, koja leži u osnovi mobinga, izraz je nemoći pojedinca. Iskazivanje prepotencije često je dokaz impotencije u nekoj oblasti života, što naravno osobi sa tom vrstom problema ne daje za pravo da se iživljava nad drugima.

Termin mobing se u našoj praksi koristi od pre nekoliko godina, i mogli bismo reći da je relativno mlad pojam. Međutim, suština odnosa poznata je odranije, dok posledice maltretiranja imaju višeslojne i dalekosežne posledice. Kada bi se pravio profil mobera, pojedinca, jasno je da njegovo ponašanje sadrži komponente nezdravog ili čak patogenog ispoljavanja sopstvene ličnosti prilikom komunikacije. Samo frustrirane osobe, kojima nedostaje samopouzdanje u nekoj sferi života, mogu svoj ego da uzdižu na osnovu tuđe patnje. Žrtva nije nužno slaba, neobrazovana ili na bilo koji način inferiorna u odnosu na mobera, često je upravo obrnuto.

Psihološke posledice mobinga se ispoljavaju preko određenih simptoma - obično su to strahovi, napetost, nesanica ili lupanje srca. Kada se lekarskim pregledom utvrdi da su fizički zdravi, žrtve mobinga najčešće pomisle da sa njima nešto nije u redu. Ne povezuju ovo sa zastrašivackim nastupom pojedinaca, što stvara tenziju kod zaposlenih. Sa druge strane, otvara se mogućnost osobama koje često karakterišemo kao “sposobne” da, prikrivajući svoje mane, grade autoritet pogrešnim metodama. Jedno od često korišćenih sredstava je ucena i zastrašivanje kojim se žrtva drži u neizvesnosti. Konstantni pritisak dovodi do produženog stresa, bez mogućnosti da ga se oslobode na pravi način.

Posledice psihološkog zlostavljanja često zadiru dublje u socijalnu strukturu društva. Nervozu osećaju i trpe pre svega porodica i najbliži prijatelji.

Najvažnije, ali često i najteže je stvoriti ravnotežu u odnosu između poslovnog i privatnog ili intimnog života. Ukoliko se mobing prepozna, potrebno je stvoriti vrstu mentalnog štita i ne dozvoliti sebi da budete uvučeni u sistem nezdravih odnosa. Svaka reakcija na provokaciju, koja vodi produbljivanju konflikta, znak je pristajanja na nametnuta pravila igre, koju vodi onaj ko nas u taj odnos uvlači. Kada prihvatimo da osoba svesno, što znači sa određenim ciljem teroriše druge, možemo lakše da se branimo.

Reč mobing (engl. mobbing) bukvalno znači “rulja, bagra, nasrnuti u masi, linčovati”. Prvi put je upotrebljena prilikom opisivanja ponašanja životinja u odnosu na jedinku koju žele da isključe iz krda ili da je ubiju. Savremeni poslovni trendovi, naročito u zemljama u tranziciji, doprineli su da se od 90-tih godina prošlog veka ovaj termin koristi za opisivanje međuljudskih odnosa na radnom mestu.

Psihičko zlostavljanje teško je dokazati zbog suptilnosti metoda kojima se sprovodi. Najčešći načini su kritikovanje, vređanje, ignorisanje ili neosnovano ogovaranje. Najveći problem je što mober, osoba koja sprovodi teror, najčešće to radi sa svesnom namerom. Neravnopravna, sistematski vođena borba, najčešće se završava porazom žrtve, koja je prinuđena da napusti radno mesto.

Što se tiče psihološke strane ovog problema, ono što se može uraditi je da se radi na očuvanju opšteg mentalnog zdravlja, da se jača tolerancija na stres, upoznavanje sa načinima na koje mogu da se prevaziđu psihološke posledice mobinga, kao što su anksioznost, depresija, psihosomatske tegobe.


Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

O SOLE MIO

Moja klijentkinja Iris dolazi na psihoterapiju već godinu-dve. Počela je da dolazi posle događaja koji je delovao jako uznemirujuće na nju. Nije položila vozački ispit, ali to nije bilo najgore, po njenom mišljenju. Najgore je bilo to kako se "osramotila". Imala je toliku tremu da su joj se tresle ruke i noge, napravila je sijaset grešaka u vožnji, i na kraju joj je njen instruktor rekao da tako nešto još nije video i da  ona "nije normalna".

Na ovako nešto se može reagovati na razne načine. Iris je reagovala tako što se potpuno povukla. Inače nije imala baš bogat socijalni život,  nije imala dečka, nije bila bliska sa roditeljima i bratom, a reči instruktora su je učvrstile u mišljenju da sa njom nešto nije u redu.

Na psihoterapiju je došla da bi, po njenim rečima, "popravila sebe".  Smatrala je da tek onda drugi mogu  da je prihvate i zavole.

Prošlo je neko vreme dok nije počela da uviđa da okolina može imati najraznovrsnija mišljenja o bilo kome, kao i očekivanja, i da je teško svima ugoditi. Čak i da je moguće, postavlja se pitanje šta je onda sa nama i našim mišljenjem i očekivanjima koja imamo od sebe.

Ipak, ovo nije dovelo do toga da se oseća bolje u odnosu na sebe. Često se zaljubljivala u mladiće o kojima je imala dobro mišljenje na osnovu toga što su bili "bolji od nje".  Trudila se da se prikaže u što boljem svetlu,  ali, čak i kada je uspevala da započne vezu, ona se brzo završavala. Iris je to objašnjavala time što se onda otkrivalo kako je ona bezvredna. Nije joj bilo jasno zašto ne radimo više na tome da bude "bolja osoba".

Pružala sam joj podršku u tome da pođe na kurs plesa, da se profesionalno usavršava, da uči strane jezike, zato što je pokazivala interesovanje za to.  Ali sam joj  govorila i kako je je ona i bez toga dobra kao osoba.

Reči nisu dovoljne – ne samo da sam joj govorila, već i pokazivala da prihvatam i njene osobine koja ona negativno procenjuje. Kao svog terapeuta, ali i kao osobu, Iris me je cenila i uvažavala je moje mišljenje. Tako je, recimo, smatrala da je jako ružno i sramno kada pocrveni u društvu. Kada sam joj ispričala kako sam pre par godina pocrvenela razgovarajući sa nekim i kako mi je to bilo zabavno (samoj sebi sam se učinila veoma mladom kad mogu da pocrvenim), smejala se sa nevericom. Međutim, vremenom je počela da izgrađuje drugačiji odnos prema osobinama koje joj se nisu dopadale kod nje, da ih prihvata, i da voli sebe bez obzira na njih.

O osećanju ljubavi prema sebi govorimo kada sebe prihvatamo kao vredno i dragoceno biće. Ne procenjujemo se po tome kakve atribute imamo, kako se ponašamo, kakvi smo u odnosu na druge, već volimo sebe baš zato što smo to mi.

Još u najranijem detinjstvu kao rezultat bezuslovne ljubavi od strane roditelja počinje da se formira deo nas koji nam kasnije ovo omogućuje.

To ne znači da ne treba da promenimo nešto kod sebe ako nam ne odgovara, ili ukoliko nam otežava odnose sa drugima. Dobro je da se menjamo i stalno iznova usklađujemo sa životnim promenama koje su neprekidne. Bitno je samo ne prestajati sa voljenjem sebe, bez obzira na sve. Kada na ovaj način volimo i prihvatamo sebe, postoje mnogo veće šanse da promenimo ono što nam smeta. Važno je napraviti jasnu razliku izmedju svoje ljudske suštine, koju prihvatamo kao vrednu ljubavi, od ponašanja, postupaka, koje procenjujemo kao negativne.

Ne treba izgubiti iz vida i to da niko nije savršen, pa ne postavljati prevelike zahteve kada poželimo nešto da promenimo kod sebe. Možemo se fokusirati na ono što smatramo dobrim. Možemo se prema sebi ponašati kao dobar roditelj prema detetu- sa puno pažnje, nežnosti i ljubavi. Pohvaliti sami sebe, nagraditi sami sebe. Ovakav odnos prema sebi reflektuje se i na odnose sa drugima: počinjemo i druge da prihvatamo onakve kakvi jesu, kod nama značajnih osoba volimo njihovu ljudsku suštinu, neponovljivost. Ako nam nešto smeta u odnosu, podsetimo se da možemo od nekoga tražiti da koriguje svoje ponasanje, ali ne i neke suštinske osobine sa kojima se ta osoba identifikuje.

Prihvatanje sebe kao bića vredna ljubavi omogućuje nam da volimo sebe i da volimo osobe koje su nam značajne. Volimo ih kao vredna i dragocena ljudska bića, ne tražimo od njih da ispunjavaju nasa očekivanja. Kada se ovako postavimo u odnosu, stvaramo dobru osnovu da nas drugi zavole zbog toga što jesmo, što imamo za njih posebno značenje. Ne traže od nas da se promenimo da bi oni bili srećni, kao što to ni mi ne tražimo od njih.

Ljubav prema sebi ne treba izjednačavati sa narcisoidnošću, sa preteranom ljubavi prema sebi, preuveličavanjem sopsvenih kvaliteta. Nismo Sunce oko koga se sve vrti, niti smo savršeni. Kada volimo sebe, mi smo svesni svojih dobrih i loših strana, ali to ne utiče na ljubav prema sebi. Ukoliko procenjujemo da nešto nije adekvatno ili da smeta na neki nacin, bilo nama, bilo nekome do koga nam je stalo, trudimo se da to promenimo, ali ne procenjujemo sebe kao suštinski bezvredno biće.

Danijela 

Photo by Nemanja Stojanović

SOMEDAY MY PRINCE WILL COME

Psihoterapijski rad na bajkama ima sličnu funkciju kao i rad na snovima. Njime se može postići bolja integrisanost ličnosti tako što se dolazi u kontakt sa delovima ličnosti, osećanjima, kojih nismo dovoljno svesni, ili smo ih potpuno nesvesni.

Rad na bajci počinjem tako što dam instrukcija klijentu je da odabere bili koju bajku. Znači, ne omiljenu (što bi ukazivalo na životni skript), već onu koja mu SADA pada na pamet. Ovo radim na tipičan geštalt - način: klijent ne priča o tome, već, zatvorenih očiju i kada je postigao određeni stepen opuštenosti i svesnosti, odabere jednu scenu iz bajke i zamišlja da se ta scena odvija SADA. Odabere neki lik, bilo koji, ili figuru koja bi on mogao da bude, a koji se pojavljuje u toj sceni. Zatim vidi ko je tu od ostalih likova iz bajke, u kakvim je odnosima sa njima. Sve vreme prati kako se oseća. Na kraju te scene može da je završi na način ili kako se i u bajci završava ili na način kako mu to SADA odgovara.

A onda ga uputim da vidi da li je ta bajka, scena, lik koji je odabrao, imaju neke sličnosti sa njegovom realnom životnom situacijom, kao i da vidi, ako je tako, ko bi mogli da budu nosioci ostalih likova od osoba koje su relevantne u njegovom životu. Po završetku ove vežbe klijent ispriča kako je protekla (to ne radi tokom vežbe da bi što više mogao da doživi osećanja koja se pojave,a ne da samo priča o njima). I ponovo ga upućujem na to da bude svestan kako se oseća SADA dok priča. Ovo SADA je važno jer pokazuje kako klijent doživljava svoju sadašnju realnu životnu situaciju. Naravno, treba uzeti u obzir i da su bajke sačinjene od simbola koji su odraz kolektivnog nesvesnog i da predstavljaju neku vrstu snevanja celog čovečanstva. Ipak, terapeut ne interpretira klijentu šta znači njegov izbor, već mu omogućava da postane svestan toga šta njemu znači ta bajka.

Inače, odabir bajke se može menjati tokom psihoterapije, kao i tokom života. Ovo može ukazivati na promene unutar ličnosti klijenta, na promenu životne situacije, kao i na promene u odnosu kljijenta prema životnoj situaciji.

Pratila sam ove promene i kod sebe radeći sa klijentima. Nekada sam, recimo, kada bi neka žena- klijent odabrala bajku "Snežana i sedam patuljaka", i kao lik sa kojim bi se identifikovala birala Snežanu, mogla sebe da zamislim kao Snežanu (naravno, treba voditi računa tokom rada da se terapeut ne isprojektuje, pa uvek nastojim da budem svesna onoga što je moje, a šta klijentovo). U jednom trenutku, posle ko zna koliko puta kako sam sebe mogla da zamislim kao Snežanu, iznenadila sam se kada mi se posle instrukcije  klijentkinji da odabere neku scenu iz bajke, pred očima stvorila slika maćehe pred ogledalom, koja pita  čarobno ogledalo na zidu ko je najlepši na svetu.

Interesantno je da se nekada pomak u rešavanju intrapsihičkih konflikata može videti u odabiru da se promeni kraj scene. Jedna klijentkinja je odabrala scenu iz bajke "Crvenkapa" u kojoj razgovara sa prerušenim vukom, ali uspeva da prepozna da to nije njena baka i onda odjuri po pomoć pre nego što je on pojede!

Za geštalt terapiju je karakteristično i odsustvo interpretacije od strane terapeuta - klijent sam interpretira neko svoje ponašanje, terapeut mu samo pomaže da pomogne sebi, odn. da postane svestan nečega.


Danijela

Photo by Nemanja Stojanović